English
Dokumentarni film „Voli vas vaša Sexymaja“ (2016, 84 min, Srbija), u režiji Ivana Mandića biće prikazan na 64. Martovskom festivalu 1. aprila, u 17 časova (sala Amerikana, Dom omladine Beograda). Blog Maja u javnoj kući napravio je 2005. senzaciju na domaćim društvenim mrežama, a Sexymaja, blogerka i prostitutka, počela je da intrigira javnost. U ovom filmu se otkriva pozadina priče i pravi identitet Sexymaje.
Ko je (u ovom trenutku) Sexymaja?
Ivan Mandić: Mislim da nije preterivanje reći da je Sexymaja bila underground ikona, zatim vruća roba angažovane umetničke scene i zasigurno prva dama društvenih mreža. Međutim, pošto je čitav njen angažman ipak bio van domena pisane, zvanične kulture sve je to palo u zaborav čim je prestala da bude aktivna na mrežama. Nedavno je blog platforma na kojoj su se nalazili mnogi domaći blogovi pa i njen, ugašena pa se tim sadržajima više i ne može pristupiti. Mogu se, doduše pogledati i pretražiti preko nekih internet arhiva, ali to više nije online, niti je „živo“.
Šta je potrebno da znamo o predistoriji i genezi ovog slučaja i ovog filma?
Ivan Mandić: Kroz istraživanje sam stekao utisak da je blog scena na svom početku, kao preteča društvenih mreža kakve danas poznajemo, imala pomalo elitni karakter. Najviše praćeni blogeri su nastupali sa određenim literarnim ambicijama i pisali su duge postove, često ličnog karaktera. Sexymaja se tu pojavila kao odličan pisac, ironični posmatrač i hrabra avanturistkinja. Ona je zapalila čitavu blog scenu ali se brzo pojavila i sumnja u njen pravi identitet. Film je na početku zamišljen kao istraživanje jednog simpatičnog fenomena, tačnije pitanja o anonimnim fantazijama i identitetu na internetu jer smo mi kao autori filma pretpostavljali da je u pitanju jedna zgodna nameštaljka. Međutim u istraživanju smo došli do prave osobe i tada je film krenuo pomalo neočekivanim putem.
Koje je najznačajnije otkriće o svetu blogovanja i/ili prostitucije do kog ste došli stvarajući ovaj film?
Ivan Mandić: Blogeri i uopšte ljudi koji su aktivni na društvenim mrežama su vrlo zanimljiv svet. Možda bih mogao da ih opišem kao ljude koji nastupaju kao pojedinci sa stavom, pre nego u ime bilo kakvih organizacija, pri čemu su neopterećeni nekom svojom pozicijom u društvu. Njihova jedina legitimacija je njihovo Ja. To je zaista svet slobode a često i neočekivane pa nekako i nepriznate kreativnosti. Ako imate naklonost ka subkulturi i kontrakulturi, sigurno ćete među njihovim sadržajima na mreži naići na mnogo toga što će vas prosto oduševiti. Što se tiče prostitucije, to je crna tačka društva – nema puno saznanja, nema podataka, o tome se ne priča niti je prisutno u javnosti sem za osudu i kao loš primer. Klasičan primer tabua. U suštini je to deo svakodnevnice za ne mali broj ljudi i sve što smo saznali i videli je bilo novo i zanimljivo i poprilično je otvaralo oči.
Kako nastaje dugometražni film u Srbiji sa ekipom od samo tri člana?
Ivan Mandić: Čini mi se da je za dokumentarni film to kao neki standard, bar što se tiče samog snimanja – tu su autor, snimatelj i tonski snimatelj. Kada je ekipa manja, onda ste mobilniji, manje „preplašite“ aktere, oni su opušteniji, pa negde manje i „remetite“ scenu koju snimate. Ta tri člana doduše pokrivaju mnogo veći broj uloga – morate biti i vozači, organizatori, scenski radnici, kuriri, asistenti jedni drugima i morate biti naravno vrlo efikasni i posvećeni ali možete da postignete intimniju atmosferu sa akterima filma nego kada bi ekipa bila veća. Stvari, nažalost, ne mogu biti toliko jednostavne kasnije, posebno u postprodukciji, pa se na odjavnoj špici i nakupi poveći broj imena. Deo špice na kome pišu zahvalnice uglavnom treba čitati kao spisak dobrih ljudi koji su ustupili prostorije, opremu ili obezbedili razne druge usluge koje su očajnički bile potrebne u nekim trenucima.
Da li je usled minutaže iz filma izostalo nešto što vam je bilo drago i što ste smatrali značajnim?
Ivan Mandić: Film je originalno zamišljen kao dvodelni dokumentarac gde bi se u prvom delu govorilo o virtuelnom liku Sexymaje, onako kako je bila prisutna na mreži, dok bi se drugi deo bavio protagonistkinjom u stvarnom svetu. Iz raznih razloga, možda pre svega finansijskih, sada smo pripremili jedinstvenu verziju u kome su ta dva dela pomešana. Na opšte čuđenje ispostavilo se da je realna protagonistkinja daleko zanimljivija od virtuelne, pa je puno snimljenih scena sa blogerima i umetničkim svetom izostalo u završnom filmu jer smo morali da pravimo izbor.
Razgovarao: Zoran Janković
